Ничији успех се не римује са овим временом

Путин је недавно рекао да је Лењин бомба стављена под хиљадугодишњу руску државу. А ко је ставио бомбу под хиљадугодишњу српску државу погодите сами

Матија Бећковић: Већ у три књиге набрајам шта ћу све урадити кад будем млађи (Фото А. Васиљевић)

Академик и један од наших највећих савремених песника Матија Бећковић недавно је обележио свој осамдесети рођендан и новом поетском књигом „Кад се поново родим”, у издању Српске књижевне задруге. Реч је о трећем делу трилогије, уз књиге „Кад будем млађи” и „Кад будем још млађи”. У Библиотеци града Београда, Драгана Типсаревић приредила је изложбу посвећену његовом животу и делу, у којој се спомиње и песничка збирка „Мојих 80 – портрети”, као наставак претходне збирке „100 мојих портрета”, где је Бећковић овековечио пријатеље и колеге који су обележили његов живот. „Ништа ми не фали/ Али тога нисам свестан/ То је моја кривица/Све су ми објаснили/А што ја нисам слушао/То је друга ствар/ Али стално заборављам/Због чега оно беше важно/Да будем свестан/Да ми ништа не фали”, стихови су песме „Индивидуација или Због нечег је важно”, из нове књиге Матије Бечковића.

У вашој новој поетској збирци иронија, никада јача, једно је од најупечатљивијих стилских обележја. Можете ли да, током свих ових стваралачких година, пратите њен раст, мене, интензитет, „праг бола”?

То је самоoдбрана од неподношљиве лакоће постојања. За неког је то иронија, а за другог најискренији вапај и примални крик.

Иронијом кажете једно, а мислите на нешто сасвим друго, прецизно детектујући ствари. Како се онда осећате у окружењу доминантног дискурса који говори једно да би прикрио нешто друго?

У наше време човек у истом дану у једном тренутку скаче с моста, а у следећем прима одликовање. Смењују се црно и бело. Не тамо неком појединцу, него свима редом.

Да ли с тим има везе ваша мисао, цитирана на изложби у Библиотеци града: „Не знам у какву жељу то спада, али бих волео да доживим да више не лажемо и то на своју срамоту…”? И која је та кључна истина са којом се треба суочити?

Тиме сам се заносио некад давно. Касније су дошли многи блистави тренуци освешћивања. Лаж је одавно постала истина. И мисли су постале органска појава. Мењају се из минута у минут. Као лептир у мрежи.

У књизи „Кад се поново родим” искрсавају модерни типови људи који суштину живота виде у безглутенској исхрани, гину да схвате како правилно јести ланено семе, величају стајлинг са црним џемпером, а у окупацији траже лепу форму. Како је створена, према вашем мишљењу, овдашња мешавина глобализације, у чијој се позадини ипак назире „син пољског грофа, унук Фрање Јосифа, Черчилов брат…”?

То је резултат рада на себи са једним јединим циљем – како опстати. С мачком  у џаку, спремни да је продамо будзашто, ако коме за било шта треба – стихови су из књиге „Кад се поново родим”.

Духовито сте једном изјавили да је ваш отац био четник, а ако бисте добили Нобелову награду, прогласили би га Хитлером. На који начин објашњавате и претерану повику на Хандкеову Нобелову награду, као и олако прозивање за фашизам у нашем и европском контексту?

Хандкеу се десило оно што се могло десити мом оцу. Петер је постао Хитлер! У свету су фашисти они који то желе, поносе се тим именом и себе тако зову, а код нас су фашисти они које ми тако зовемо. Једном сам чуо од Коче Поповића да чита на француском језику неку књигу о сличностима фашизма и комунизма и да је запањен сличностима. Код нас та књига још није стигла. Путин је недавно рекао да је Лењин бомба стављена под хиљадугодишњу руску државу. А ко је ставио бомбу под хиљадугодишњу српску државу погодите сами. Не бих да сугеришем и злоупотребљавам ову прилику.

Да ли су награде у култури, па и култура сама, све више пресликана политика, и да ли је увек било тако?

Прошло је време кад се знало и  наметало ко је најбољи, најдаровитији, најлепши. Сад је питање шта ћемо са осталима. И како се они осећају док неког проглашавају за најбољег. То не сме да се зна. То данашњи човек не може да поднесе. Довољно је рећи да је неко изузетан па да толики скоче да докажу да није. Све је тако дизајнирано да свако има право да каже ко је за њега изузетан. Давно је то било кад су награде имале смисла. Сад је то превазиђен концепт. Чему награда ако награђени зна шта га чека после награде. Ничији успех се не римује са овим временом. Довољно је рећи да је неко велики па да толики скоче да докажу да није.

На изложби у Библиотеци града, важан део чине и људи. На који начин су на ваш живот утицали Душко Радовић, Раичковић, Михиз, Ђилас, Ћопић, Десанка Максимовић, Пекић…?

Лако је погодити колико су утицали и шта су ми значили они које никад нећу заборавити. Они којих нема, а само они постоје.

Ова изложба укључује и подсећање на инцидент, националистички испад, у Будви, током ваше песничке вечери. Како објашњавате овакве и сличне догађаје?

Сама моја појава довољна је провокација и разлог за неспоразуме. Погрешио сам што сам буквално схватио да треба да дођем само зато што су ме позвали.

Нећете присуствовати сутрашњем Великом црквеном народном сабору у Никшићу, Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, поводом најављеног усвајања предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори?

Из познатих разлога нећу бити на сабору на којем верујем неће бити одсутних. И да није како је, нема потребе да идем да би се знало шта о томе мислим. Народ који није у стању да одбрани своју цркву нема разлога да брани било ко. Или ћемо је одбранити или нестати. То је наше бити или не бити. Шта друго.

Ако бисте се поново родили, како иронично каже ваш песнички субјект, шта бисте поновили, шта бисте избегли да урадите?

Већ у три књиге набрајам шта ћу све урадити кад будем млађи и колико ћу се поправити кад се поново родим. Одрицаћу се, макар немао од чега, и посветићу се, поготово ако немам коме.


Аутор: Марина Вулићевић
Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.